Najveći problem LGBT osobe na lokalu je porodično nasilje

Na koncertu Zdravka Čolića u Smederevu 2015. nepoznati mladić šutirao je i pesnicama udarao I. I. (27), a potom i njegovu drugaricu koja je probala da ga zaštiti. I. I. je androgini maneken.

Predsednik opštinskog odbora SRS u Kuršumliji na sednici SO održanoj krajem 2016. vrećao je S. R. i javno ga prozvao kao “najpoznatijeg homoseksualca” .

L. i njene drugarice napao je nepoznat mladić u maju ove godine u piceriji u Beogradu. U trenutku kada je L. plaćala picu nepoznati muškarac joj je prišao s leđa i počeo da je udara pesnicama u glavu, a onda i nogama. L. je izgubila svest, a njene drugarice su se postavile između nje i napadača, zbog čega jednu udario u vilicu i polomio joj zub, a drugu u telo.

Ovo su samo tri od bezbroj primera diskriminacije i nasilja nad LGBT populacijom u lokalnim samoupravama u Srbiji. Prema podacima Udruženja “Da se zna” iz Beograda, čak 72 odsto slučajeva fizičkog nasilja nad LGBT osobama dešava se na ulicama, 72 osto LGBT populacije je izloženo psihološkom nasilju i verbalnom uznemiravanju, a 23 odsto fizičkom nasilju. Velika većina ovih slučajeva nikada ne bude procesuirana.

Aleksandar Prica, predsednik Upravnog odbora Asocijacije DUGA iz Šapca, ističe za Danas da bilo gde da žive, u velikom ili malom gradu, LGBT osobe u Srbiji imaju iste probleme, “jedina je razlika što u velikim gradovima lakše možete sakriti svoju seksualnu orijentaciju kako bi neke probleme izbegli, što na žalost čini više od 95 odsto LGBT osoba, ali bežanje od problema nije i njihovo rešavanje”.

Prema istraživanju Asocijacije DUGA i Centra za socijalni rad “Sveti Sava” iz Niša, objavljenom u publikaciji “Stigmatizacija mladih LGBT osoba od strane državnih institucija”, gotovo svaka LGBT osoba doživela je neki oblik nasilja, i to ne samo od strane nepoznatih počinioca, već i u porodici, školi, na fakultetu, radnom mestu… Neretko je počinilac njima poznata osoba ili član porodice. Ove osobe ne nailaze na podršku u porodici, često su odbačene, osuđivane, ograničava im se kretanje, prisutno je psihološko i/ili fizičko kažnjavanje od strane roditelja i najbližih srodnika.

Ovo istraživanje, koje je sprovedeno u Nišu od maja do septembra 2015, pokazuje da se veliki procenat ispitanika/ca nije obratio za pomoć nadležnim institucijama nakon doživljenog nasilja. Onaj mali procenat koji je zatražio pomoć doživeo je diskriminaciju od strane radnika zdravstva, policije i škola.

– Ako pričamo o neinstitucionalnim problemima, jedan od najvećih problema LGBT osoba u lokalnim samoupravama jeste nasilje i diskriminacija. Najveći problem je porodično nasilje, koje za svakog bez obzira na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet ostavlja duboke i dugoročne posledice. Kada su institucionalni problemi u pitanju, onda govorimo o neprepoznavanju LGBT identiteta od strane institucija. Verovatno će mnogi reći šta tu ima da se prepoznaje, njihov život se ne razlikuje od života osoba koje nisu LGBT i to je tačno, ali zamislite da jedan istopolni par kada ima problema u vezi ode u bračno savetovalište. Takođe, u strateškim planovima na lokalnom nivou prepoznate su mnoge marginalizovane populacije, LGBT osobe nisu prepoznate ni u jednom, a ukoliko populacija koja ima mnoge probleme nije prepoznata u strateškim dokumentima, njihovi problem za donosioce odluka i ne postoje – ističe Prica.

Prema njegovim rečima, jedan od velikih institucionalnih problema jeste neprepoznavanje partnerske zajednice istopolnih parova.

– Da se razumemo, nikome od nas ne treba parče papira da bi nekoga voleli, ali to parče papira znači neku sigurnost. Recimo, pravo na zdravstveno osiguranje preko partnera koji je u radnom odnosu, pravo na nasleđivanje penzije od partnera, mogućnost da u situacijama gde treba da se da saglasnost za zdravstvenu intervenciju, ako mi nismo u mogućnosti zbog nesvesnog stanja, tu saglasnost da neko sa kim živimo i ko nas najbolje poznaje, neko ko nas voli i još mnogo pravnih pitanja koje imaju osobe koje su u bračnom odnosu – ukazuje naš sagovornik.

Ipak, kroz program Asocijacije DUGA edukovano je 1.037 stručnih radnica i radnika sistema socijalne zaštite. Prica objašnjava da sada u svakom gradu u Srbiji ima bar jedan psiholog, socijalni radnik i pravnik koji je edukovan za rad sa LGBT osobama i njihovim porodicama.

– Godišnje prosečno imamo po 17 zajedničkih slučajeva sa Centrima za socjalni rad širom Srbije. Nažalost, klijenti su nam uglavnom adolescenti koji imaju probleme u školi i porodici, a više od 50 odsto tih klijenata je imalo iskustva i sa samopovređivanjem ili pokušajem suicida upravo zbog neprihvatanja i nasilja od strane porodice – navodi Prica.

Pošto je sedište Asocijacije DUGA u Šapcu, od početka rada, tačnije 2004. najveši uticaj je napravljen baš u ovom gradu. Naš sagovornik naglašava da Gradska uprava Šabac već četiri godine podržava i finansijski, ali i logistički Asocijaciju DUGA.

Priru?nik o prevenciji nasilja

Baš zbog velikih bezbednosnih izazova LGBT populacije, Asocijaciju DUGA je i ove godine podržala Misija OEBS-a u Srbiji sa projektom ?ije se aktivnosti svode na prevenciju nasilja, naro?ito kod mladih LGBT osoba. Priru?nik “Bezbednosna kultura za LGBT mlade” Asocijacija DUGA ?e u naredna tri meseca, kroz interaktivne radionice u 10 gradova Srbije, predstaviti mladim LGBT osobama. “Priru?nik sadrži sve što je neophodno da se nasilje ili diskriminacija prepoznaju, da se prepozna ?ak i naznaka istih i što je najbitnije sadrži jasne smernice, kako bi mogli da ih preveniramo. Ovaj priru?nik bi mogao dosta dobrih smernica dati i osobama koje ne pripadaju LGBT populaciji. Posebno smo razdvojili fizi?ku, ekonomsku i zdravstvenu bezbednost. A potom smo, recimo, fizi?ku bezbednost po oblastima podelili u odnosu na mesto gde se dešava, recimo: ulica, klub, digitalne mreže, porodica, škola, posao… Pošto jako mali broj LGBT osoba poznaje nadležnosti institucija, a ni opšta populacija se ne može pohvaliti sa nekim zavidnim znanjem, u priru?niku smo predstavili i nadležnosti institucija, ali i šta je potrebno raditi ako se nasilje ili diskriminacija dese, koje su to zapravo procedure prijave”, objašnjava Aleksandar Prica.

Nijedna presuda zbog zlo?ina iz mržnje

Iako je u Krivi?ni zakonik još 2013. uveden ?lan 54a o zlo?inu iz mržnje, koji glasi: “Ako je krivi?no delo u?injeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etni?ke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud ?e ceniti kao otežavaju?u okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivi?nog dela“, dosad nije doneta nijedna presuda. “Položaj LGBT osoba u Srbiji, bez obzira na sve promene koje su se desile u poslednjoj deceniji, pa i premijerku koja pripada ovoj populaciji još uvek je veoma složen i bi?e potrebno mnogo rada da LGBT populacija uživa ista prava kao i osobe koje nisu LGBT, a pre svega da živi u odsustvu nasilja i diskriminacije” – ukazuje Prica. Predstavnici Udruženja “Da se zna!” su od 1. avgusta 2016. do 1. avgusta 2017. zabeležili 79 slu?ajeva zlo?ina iz mržnje, nažalost, nijedan nema sudski epilog.

Preuzeto sa sajta Danas