Kako podržati prijatelja koji živi sa HIV-om?
Jeste li uhvatili sebe kako preska?ete tekstove o HIV/AIDS-u? Skloni smo da verujemo da nas se to ne ti?e. Jedino prvog dana decembra ne možemo pobe?i od toga.
Iskreno me je potreslo kada sam jednom ?ula „da…ovo je onaj dan protiv nas…“ Toliko se pri?a o „borbi protiv“ da se zaboravlja jedan važan deo poruke „borba za“ (prava osoba koje žive sa HIV/AIDS-om). I zato ovog prvog decembra želim da pošaljem druga?iju poruku ? poruku podrške osobama koje žive sa HIV-om.
Danas je napredak medicine omogu?io pristup lekovima novije generacije koji su potpuno promenili sliku koju smo nekada imali o AIDS-u. HAART (što je skra?enica za visoko aktivnu antiretroviralnu terapiju) je omogu?io da se sa HIV-om danas može živeti dugo i kvalitetno, troche ne napuštaju?i posao i druge aktivnosti. Uprkos napretku u le?enju HIV-a, pill ljudi koji sa njim žive se suo?avaju sa velikim brojem problema koji su direktan rezultat društvene stigmatizacije.
Razli?ita istraživanja pokazuju da se posledice ove socijalne stigmatizacije ?esto doživljavaju težim od fizi?kih aspekata bolesti. Pored suo?avanja sa unutrašnjim haosom, osoba koja je saznala da ima HIV se nalazi pred mnoštvom izazova u svakodnevnom funkcionisanju. Nažalost, u našoj sredini i dalje nije retko da joj zbog iracionalnih strahova, budu uskra?eni pravo na školovanje, rad, pa ?ak i medicinsku negu. Nedopustivo, ali se neretko doga?a da medicinski radnici odbijaju da prime ljude sa HIV-om, dezinfikuju kvake na vratima, a upute hvataju vrhom kažiprsta i palca! Tužbe su retke jer podrška nedostaje, pa se ljudi (s pravom?) plaše da ?e sebe dovesti u još lošiju situaciju. Kao da ovo nije dovoljno, podrška porodice i prijatelja ?esto izostaje ili tu nailaze na nove serije osuda. I kada se unutrašnji ose?aj krivice, preispitivanja i strahova poklopi sa iracionalnim strahovima ?itave okoline, nemali broj osoba dolazi do pitanja ? ?emu lekovi, ako ?u ceo život provesti ovako?
On the bright side stvari se menjaju. Polako i sporo ali se menjaju. Mla?e generacije više znaju o HIV-u i o tome da se on ne prenosi uobi?ajenim socijalnim kontaktima. Mla?i lekari su više u?ili o HIV-u. Sve ?eš?e mi se javljaju prijatelji, ljudi kojima je neki blizak prijatelj/ica poverio svoj HIV pozitivan status, sa pitanjem ? kako je najbolje reagovati? Kako da ga/je podržim? Treba li da pri?am o HIV-u ili ne? To me raduje. Stvari se menjaju. I polako vode ka tome da 1. decembar postane DAN PODRŠKE, onima koji traže nove lekove i vakcine, kao i onima koji sa HIV-om žive.
Šta se kaže kada ti neko saopšti da ima HIV „Hvala ti na poverenju da to podeliš sa mnom“ bi mogao da bude dobar po?etak. Jer zaista, ne zaboravite, bilo je potrebno ogromno poverenje da vam neko to kaže. U sebi, ta osoba je rizikovala mnogo toga (da ?ete re?i drugima, da ?e vas izgubiti kao prijatelja, da ?ete po?eti da je posmatrate druga?ije i sažaljivo, da ?ete je osuditi). Ipak, odlu?ila je da to podeli sa vama i to je velika stvar. Možete pokazati da cenite to poverenje.
Imam gomilu pitanja o HIV-u, smem li da pri?am o tome? Svakako ne treba da po?nete sa isle?ivanjem i pitanjma koja impliciraju osudu (Šta?! Pa zašto nisi pazio? Kako si ga dobio/la?!) Osoba koja vam je rekla je sigurno ve? dugo i sama optere?ena raznim samoosudama i preispitivanjima i ne?e joj pomo?i ako stekne utisak da i vama treba da se pravda. Osim ovoga što svakako ne treba re?i, ne postoji univerzalan „recept“. Svi smo razli?iti i naše potrebe se menjaju tokom vremena. Nekome ?e prijati da pri?a, nekome ne. Ako niste sigurni, najbolje je da osobu otvoreno pitate. Ili dozvolite da ona vodi razgovor (a vi je pratite). Vremenom ?ete bolje razumeti kada i o ?emu želi da pri?a. Svakako bi bilo dobro da joj pokažete da sme da pri?a.
Mnogo osoba koje imaju HIV izbegavaju o tome da razmišljaju jer to predstavlja snažan odbrambeni mehanizam. Stoga je ne morate sami podse?ati. S druge strane, može se plašiti da ?e vas uznemiriti. I zato je važno da pokažete da ste tu, da slušate. Onda kada ona želi o tome da pri?a.
Važno je svakako da ne zaboravite da HIV nije postao centralni deo njenog/govog identiteta (iako u jednom periodu može biti dominantna tema). Ta osoba je i dalje sin/ profesor/ komšija/ prijatelj/ voza?/ alpinista/ šta god… Ljudi koji imaju HIV se plaše da ?e, ako drugi saznaju za njihov status, po?eti da ih posmatraju isklju?ivo kroz njega. I važno je da to izbegnete. Osoba ima iste probleme koje je imala i ranije, bi?e suo?ena sa mnoštvom životnih izazova koji nemaju veze sa HIV-om i važno je da ne upadnete u stereotipiziranje i isklju?ivo fokusiranje na HIV.
Neke odgovore ?ete dobiti od same osobe, neke možete potražiti na Internetu, brošurama, DPST savetovalištima ili PLWH udruženjima (skra?enica od People Living With HIV). Nemojte se plašiti da pitate ? time samo poja?avate ?utanje i tabuiziranje ove teme.
I ja sam odlepio/la šta da radim? Ovo zapravo može da se odnosi na ?itavu buru emocija koje i sami imate nakon sazanja da se neko ko vam je blizak suo?ava sa ozbiljnom boleš?u za koju ipak još uvek ne postoji lek. S jedne strane, tu su emocije vezane za tu osobu, dok se sa druge mogu javiti one koje su vezane za vas: suo?avanje sa strahom od bolesti, strahovi u vezi sa neizvesnoš?u, društvenom stigmatizacijom i izolacijom, preispitivanja, bes, tuga, iracionalni strahovi i mnogi drugi. Možete biti u iskušenju da to podelite sa tre?om osobom. Ne zaboravite, me?utim, da je osobi koja vam je rekla za svoj HIV status jako važno da to ostane samo izme?u vas i da ona ima kontrolu nad tim kome ?e poveriti tu informaciju. Tako da nikako nije dobra ideja da to delite sa nekim zajedni?kim prijateljima. Ali uvek možete i svakako bi bilo korisno da razgovarate sa nekim (DPST savetnik, psiholog, PLWH udruženja, forumi, SOS telefoni itd.)
Da li moram posebno da vodim ra?una da ga/je ne uznemirim? Osobi koja vam je rekla za svoj status je najvažnije da se vaš odnos ne promeni. Možda ?ete u po?etku biti u dilemi šta i kada da kažete, ali je cilj da o svemu (uklju?uju?i i HIV) možete otvoreno da pri?ate. Možete preispitati neka svoja prethodna uverenja ili iralcionalne strahove, ali ne treba da budete naglašeno oprezni i pažljivi. Vašem prijatelju/ici je važno da vas ima za prijatelja i da zadržite iskren i otvoren odnos. ?ak i ako kažete nešto što se osobi ne?e dopasti ili ?e je trenutno povrediti, ukoliko imate zaista otvoren odnos, mo?i ?ete otvoreno da razgovarate i razrešite to.
Nadam se da ste stigli do kraja ovog teksta. To bi bila dobra vest jer zna?i da se stvari menjaju. Bilo da sami imate HIV i razmišljate o tome da se poverite nekome (u kom slu?aju mu/joj za po?etak možete dati ovaj tekst) bilo da ste prijatelj kome se neko poverio ili prosto zainteresovani ?italac ? to zna?i da se stvari menjaju. Da HIV/AIDS više nije bauk o kome se ne sme razmišljati ve? nešto o ?emu treba pri?ati.
Za kraj ? istraživanja pokazuju da je najve?i porast HIV-a u sredinama u kojima je on najja?e stigmatizovan (možda zato što se ljudi plaše da se testiraju, da insistiraju na upotrebi kondoma ili strahuju od otkrivanja svog HIV statusa te beže u rizi?na ponašanja u kojima i druge izlažu riziku…) Danas, kada je razvoj medicine omogu?io ogromne napretke u savladavanju bioloških aspekata ove bolesti, red je na nas da kao društvo damo svoj puni doprinos i podržimo osobe koje žive sa HIV-om. Samo takva ukupna podrška ?e dati smisao borbi za – život.
Napisala: Jelena Zulevi? je psiholog, konstruktivisti?ki psihoterapeut i urednica ePsihoterapija portala. Snažno veruje u integrativan pristup. Predstavila mnoge inovativne pristupe u našoj sredini kao što su terapijske zajednice u tretiranju bolesti zavisnosti, upotrebu životinja u psihoterapiji i obuku profesionalaca za rad sa marginalizovanim identitetima. Uže specijalizovana za rad sa depresivnim poreme?ajima, zdravstvenu psihologiju.
preuzeto sa sajta www.epsihoterapija.com
